Muškarac i žena, ispred kapije vile Stojanovića, u ljubavnoj predigri. Iz šumarka s druge strane ulice pojavljuje se groteskna figura u maskirnoj uniformi, sa viteškom kacigom. Ruka je ispružena, pištolj u njoj. Pucanj u leđa obara muškarca. Figura ispali rafal u trafo stanicu i ukine struju. Zatim polije benzinom muškarca u ropcu, stavi mu kacigu na glavu, pri čemu shvatimo da se radi o Frediju, i kresne zippo.

​

Zahvaljujući Mandinoj znački, Petra, Rahela, Ema i on use brzo izvuku napolje. Na poslednjoj barikadi sreću Sirogojna, koji ih legitimiše. Petra je mislio da je ovaj iz saobraćajne policije, ali Manda zna da je iz kriminalističke. Magla je i ne uspevaju da pronađu kola. Dok ih traže, Petra ima utisak da ih neko posmatra iz šumarka.

​

U video klubu, Petra deli sa Zozom saznanje o oproštajnom pismu. Zajedno razrađuju teorije ko bi mogao biti ubica i da li su meta Vitezovi? Da li je Svileni ubica? Svakako je imao motiv. Zašto je Petri ostavio Dnevnik? Da li s idejom da bude pronađen i da svi misle da se ubio? Ili je odgovor nešto drugo i nalazi se u samom Dnevniku?

​

Koji dan kasnije, sve teorije postaju izlišne. U opozicionim novinama je objavljen prilog u kome se citira hrvatski list, koji izveštava da je u Hrvatskoj uhapšen kapetan Kerkez, zvani Svileni. Sutradan se nastavlja prepucavanje: u srpskoj štampi pljuju hrvatski list, dok u hrvatskoj nabrajaju sve zločine Svilenog.

​

U Srbiji je izborna je tišina i Petra nekoliko dana nije otvarao novine. A onda, dok čeka u Domu zdravlja sa Emom i Arsom, otvara Politiku i ugleda čitulje Svilenom. Politika je posuta čituljama iz Hrvatske, Bosne i Srbije. Među njima jedna upada u oči, od nekog sa nadimkom Švenker, sa predugačkim brojem Vojne pošte u potpisu, koji više liči na telefonski broj u drugoj zemlji.

​

Sahrana nije nešto čemu bi Petra prisustvovao, ali Ema je insistirala da on ode. Sahrana heroja odvija se uz vojne počasti, s vojnim orkestrom, u Aleji zaslužnih građana, i podseća na sahranu rok zvezde.  Svi Stojanovići su tu, a Riki, Tezga i Fredi nose uniforme Srpskih vitezova, a ne JNA.

​

Na putu s groblja, Petra naleće na Rikija. Saznaje da je Svileni otišao da otme sina i da je uhvaćen u Zagrebu, odakle je kasnije pobegao, samo da bi naleteo na protivtenkovsku minu u Gospiću.  Svima je laknulo, čita se između reči.  Život može da ide dalje…

​

U Kumanovskoj, Petra s prijateljima dočekuje Novu godinu, 1993. Glavne teme su krađa izbora i kako izbeći mobilizaciju. 

 

Petra i Ema su u nežnom zagrljaju. Ema sugeriše da bi mogli ostati tu da spavaju i raspituje se za filmove iz Gagijeve (vlasnika stana) zbirke. Petra baci pogled na policu i shvati da nema nijedne kasete, a bile su desetine, koji dan ranije.

​

Petra dolazi kod Zoze van svoje smene i odvodi je u prostoriju gde ih niko neće čuti. Izvadi Dnevnik na sto i zatraži njenu pomoć u tumačenju istog – „jer ona je gledala sve krimiće“.  Zoza je istovremeno uplašena i umire od radoznalosti.

​

Čuju se zvuci oklopnih transportera i ulazimo u Dnevnik. Ovo je 1991. – godina razvoda sa Hrvatima.

​